Knjiga, telo, sećanje

o radovima Ivane Dragutinović – Sokolovski

Kada su se, barem na zapadnoj hemisferi, slova preselila sa uglačanog kamena i drugih tvrdih podloga na one meke i savitljive – nastali su rotulusi i knjige. Ovi prvi nadovezivanjem pergamenta ili papirusa, druge presavijanjem i šivenjem listova. Ubrzo zatim taj novi predmet ispunjen slovima ili slikama postao je simbol: počela je da se upotrebljava kovanica „knjiga života“. Ljudi su verovali da je sudbina pojedinca upisana u nekakvoj imaginarnoj knjizi ili da, što se svakako ne može osporiti, knjiga pamti mnogo duže nego što su to ljudi u stanju. U velikim monoteističkim religijama poniklim u ozračju Sredozemlja knjiga ima poseban status, u njoj se zauvek fiksira kanonski tekst koji prenosi poruke i pouke najviših sfera, a u najmlađoj od njih ona je čak svetinja nad svetinjama, ona je predmet posebnih metafizičkih svojstava.

Jedan minijaturni objekat – oblikovan kao knjiga – ima središnje mesto i na izložbi Ivane Dragutinović – Sokolovski. Umetnički rad nastao pre više godina u okvirima grupnog projekta studenata,on se formalno nalazi između ukoričene sveske i niza nadovezanih preklopa koji čine niz. Ono što je bilo osnovna tema slikarskih istraživanja Ivane Dragutinović u ovom „knjigo-kovčežiću“ našlo se kao snažno komprimirana (tehnološka) slika u „harmonika-povezu“: to su fragmenti ženskog tela, isečci, parcijalni autoportreti. Date kao niz „signalnih fotografija“ (nekada, u vreme drugačije tehnologije nazivanih „kontakt-kopijama“) te slike zapravo čine mozaik, raskadrirano i potom sklopljeno telo. Draž ovog objekta jeste njegova krhkost. Pošto nikome do sada nije pošlo za rukom da izmeri fizičke dimenzije misli (misao je sa jedne strane objekat nultih dimenzija, a sa druge je, naravno – beskrajna) možemo se zadovoljiti konstatacijom da je ovaj maleni predmet, rad Ivane Dragutinović – Sokolovski, zapravo pokušaj da se sažme stav. Možda se može reći da je to pre metafora nego objekat, to je ideja koja stanuje u sećanjima umetnice.

Na mestu gde se pojavljuje kao izložba, u Prijepolju, sve prikazano dobija još jednu dimenziju, čak i kada slučajnom posmatraču to nije jasno na prvi pogled. Izložbau prostorima Muzeja Polimlja, u zgradi iz prve polovine devetnaestog veka podignutoj za edukativne namene, kao Ruždija, niža turska gimnazija, u svoj svojoj medijskoj različitosti, zapravo čini otvorenu knjigu njenih dosadašnjih umetničkih interesovanja i dostignuća, ali dodaje još jednu stranicunjene posebne vezanosti za ovaj kraj i godine detinjstva provedene u prekrasnim ambijentima Polimlja.

Jednu stranu ove izložbe čine velika platna, aktovi ili tačnije smelo kadrirani fragmenti ženskih tela, a drugu uvećana fotografija dvogodišnje devojčice koja će tek stvoriti te slike. Platna su gusta, teška, imaju nedvosmislen dah monumentalnosti. U ovim slikama nema preciznih opisa, volumeni su pre dijagrami gesta, nanete paste. Sve to priziva kod posmatrača izvestan duh drevnosti, nekih vremena u kojima je civilizacija bila mlada i čvrsto oslonjena na stameni stub Velike majke – boginje. I koloristički odnosi podvlače taj duh: slike Ivane Dragutinović – Sokolovski mahom su izvedene onim bojama koje su koristili i prvi slikari koji su pre više milenijuma na zidovima pećina ostvarili robustne prizore životinja u trku. To su, dakle, crne i mrke, boje čađi i zemlje, boje elementarnosti ali i plodnosti. Na drugoj strani je, pomalo usamljen fotografski portret Ivane iz Ivanja. Fotografija je u suštini nematerijalna, ona je trag senke. Zato je teško zamisliti veći kontrastizmeđu platana sa slojevitim i teškim nanosima boje i prozračnosti svetlosnog otiska.

Ta dva aspekta jedne umetničke ličnosti, dva vremena i medija, sreću se u prostoru namenjenom intimnim razgovorima, u divanhani. Tek u tom razgovoruostvaruje se celina u kojoj paralelno postoje detinjstvo i zrelost, misao o drevnosti sveta i intimno sećanje, opštost i posebnost, univerzalino i lokalno, manuelno i tehnološko...

Dr Mileta Prodanović

U stvaranju svog slikarskog univerzuma, Ivana Sokolovski izabrala je naizgled siguran, tradicionalan put, dug i težak, ali i prepun iskušenja. Opserviranje živog modela, izučavanja remek-dela istorije umetnosti, ispitivanja krajnjih podsticajnih i izražajnih mogućnosti klasičnih slikarskih tema, kao što su akt, portret ili pejsaž i pronalaženje njihovih novih odnosa, su ona kardinalna iskustva koja je umetnica morala da stekne da bi progovorila svojim personalnim slikarskim jezikom.

Shvatajući da se sam čin slikanja, lični rukopis kao fizička, telesna aktivnost generiše iz vlastitog individualnog zamaha, iz sopstvenog telesnog sklopa, temperamenta, uosećavanjem i poistovećivanjem sa telom slike kao novim bićem, umetnica je ostvarila snažne prizore, monumentalna pejsažna stanja.

Ove slike velikih dimenzija, široko koncipirane i slikane, istovremeno su izbrazdane pastuoznim nanosima koji nisu u funkciji struktuiranja topografije ovog prizora, već su pre tragovi, seizmografski zapisi, turbulencija unutar stvaralačkog bića autorke. Smelim kadriranjem ljudskog tela ili lica, ona postepeno gube svaku vezu sa svojim prethodnim morfološkim stanjem /živog modela, ili skulpture i to Rodenove, ili njihovih fragmenata.

Fenomen parcijalnosti, kao mogućnost sintetičkog izraza koji podjednako sugestivno dočarava ono što jeste i čega nema; ono što je prisutno i odsutno, zaokuplja Ivanu Sokolovski na njenom putu ka totalnoj slikarskoj apstrakciji. Ona svodi svoj narativ na plastički nivo. Preciznost autorkinog diskursa, stvaralačka koncentracija izoštrena je u dramatici dodira onoga što evocira na telo, i okolnog prostora praznine. Za nju je to sudbonosno važno kao dodir života i Tame, Erosa i Tanatosa.

Ostvarenje telesnog na slikama Ivane Sokolovski ne postiže se simulacijom karnalnog u izboru kolorita koji se u tumačenju ovih pejsažnih stanja kreće od mrkih zemljanih boja do jarko žute i vatreno crvene. I pored ovakve erupcije boja suprotstavljene tamnini iza horizonta/ konture tela, žustrinom poteza vlaknastim nanošenjem paste, unosi se ekspresija i uspostavlja krvotok u tako oživljenom slikarskom tkivu…

Istoričar umetnosti, Bojana Burić